Leskovački govor

Pripada varijanti južnomoravskih govora prizrensko-timočkog dijalekta. U fonetskom smisli karaterišu ga udarni akcenat i poluglas (u lingvistici se obeležava sa ь) (lьkьčь́k, čь́čkalica, petь́l…). Ostali glasovi se uglavnom izgovaraju kao i u književnom jeziku, osim glasa č koji se izgovara meko (pojavu nazivaju cokanjem).

U morfološkom smislu, glavna karakteristika je postojanje samo dva padeža: nominativa i padeža za sve druge oblike imenskih reči (casus generalis).
Glagoli nemaju infinitiv, a kod nekih glagola ima specifinčnih oblika (rabotiv, pevav, begav…)
Karakteristične su i zamenice (gi, ga, gu, njuma, njojzim)…
Osobena je i komparacija prideva, koja ide sa predlozilma (ubav, poubav, naujubav). U ovom govoru se kompariraju i imenice (čovek, počovek, najčovek)
Na leskovačkom govoru napisana je obilna, i književno i lingvistički relevantna literatura a sakupljen je dragocen leksički i folklorni materijal.

KVI BAKRAČI

Oni imav, a ja samo gledam
Na nji muka, a ja se ne brinem.
Strašna globa sa padeži sedam,
Ja sa jedan bogovski pominem.

On strevljav rod, broj i padeži,
Ja reč moju kude oću butnem.
Svuda lega, nema da mi beži,
Laka mi je ko kad vodu gutnem.

I kad zborim ja ne krivim usne,
Ne razvlačim reči ko lasteži.
Reč iz mene ko iz kofu pljusne
Kvi bakraču, kakvi pa padeži.

Ja si zborim južnjački i čisto
I za jezik gospodski ne marim.
S izrazi sam ko moj deda isto,
Jezik čuvam, s padeži ne kvarim.